Ne govori, ali pisanim riječima odlično komunicira sa okolinom. On je bio taj koji je napisao pismo školi, a posebno svom razredu, kako bi im pomogao da razumiju njegovu situaciju. Njegove riječi dirnule su srca mnogih ljudi.
- Radiš nešto drugačije nego što želiš – na primjer skačeš, a ne želiš da skačeš. Ali skačeš jer moraš, iako znaš da izgleda glupo – napisao je Kuba, objašnjavajući svoju bolest.
I nastavio:
- Ne volim nered, zato ti za vrijeme časa zakopčavam pernice i na pauzi vezujem cipele.
Pominje i prednosti autizma:
- Imam dobro pamćenje, brzo čitam. Mogu da pročitam knjigu za jedan sat.
- Važno mi je pomoći u teškim situacijama, npr. kada sam loše raspoložen ili se loše osjećam. Tada se ponašam glupo – vrištim, bježim, držim uši zatvorene. Molim te, ne bulji u mene onda, zato što me je sramota.
Za djecu su pogledi gori od najstrože presude. Razmislite o tome kako se osjećate kada neko bulji u vas u trenutku kada vam je neprijatno, radite nešto pogrešno ili vam se nešto loše upravo dogodilo. Hoćete li moći ovako da izdržite sedmicu, godinu, cijeli život? Kubino pismo odlično pokazuje da je potrebno pomoći, a ne izreći kaznu.
