Piše: Amir Saletović
Njen suprug je teško bolestan, a uz penziju koja iznosi 370 KM, mora obezbijediti lijekove za svog Sinana, svaki dan pripremati devetogodišnjeg Omera za polazak u školu. A, teško je…
Omer ima 9 godina i svojim rođenjem unio mnoge sreće u život svojih roditelja.
Redovno ide u školu i jako je dobar učenik.
- Ma ne tražimo ništa puno. Prije svega da nam je zdravlja, da mi dijete ne ostaje boso, da ima šta da jede, da ne bude gladan – priča utučena Muamera.
U razredu je Omer najbolji učenik. Ima sve petice. I on, kao i svi njegovi vršnjaci, mašta o puno čemu. No, u željama je ipak skroman.
- Imam želju da dobijem sobu, da moj babo ozdravi i da dobijem mobitel. A od svega mi je najveća želja da moj babo ozdravi. Najteže mi pada to što mu trebaju skupi lijekovi, a mi nemamo dovoljno para za njegove lijekove – plačljivim glasom nam priča simpatični dječak.
Njegov otac Sinan, koji je inače iz Srebrenice, teško se razbolio prije nekoliko godina.
- Hodali smo po tuđim, starim kućama. Ibro iz Austrije nam je puno pomagao. Hvala mu do neba. Ovdje je bilo isto kao smetljište i sve smo očistili. Na sreću, imamo dobar komšiluk koji nam puno pomaže. Udala se za Sinana i počeli smo zajednički život. Bog je tako htio da Sinan izgubi zdravlje. Skupljala mu se bolest na bolest. Prošao je težak put od Srebrenice, nastavio ga pratiti još teži, napaćen život. Skupljale su se nedaće i evo gdje je sada – nastavlja Muamera.
Prije dvije godine Sinan je imao kliničku smrt. Terapija koju mora koristiti je skupa, a oni nemaju dovoljno novca da sve osiguraju.
- Tablete plaćam 150 maraka, a penzija 370 KM. Moram izmiriti račune, nabaviti drva, hranu… Tablete za njega moram imati, mora ih redovno piti. Sinanovo stanje je jako loše. Ostaje mi 30 KM od penzije i od tih para nešto priuštim svom sinu Omeru. Imam dobog komšiju taksistu koji ga često poveze kada krene pa mi je lakše da mi Omer bar s njim ode u jednom pravcu – teška je Muamerina priča.
U jako kratkom periodu izgubila i brata i oca.
- Teško mi je. Otac mi je bio na postelji, a brat mi je umro što bi se reklo „s nogu“. Ušao u kafanu da popije čaj, nešto mu nije bilo dobro, i gotovo. Tu je pao i poslije umro. Jedan brat mi je poginuo u ratu. Nikada ih ne mogu preboljeti ni zaboraviti, ni braću, ni oca, ni majku – ispričala je ona ispred kamera Hayat TV-a.
