Na adresu naše redakcije stiglo je preporučeno pismo u kojem je opisan život Jasminke Šajko. Težak, trnovit, bolan i izazovan... Pismo je poslala njena komšinica koja je počela rečenicom 'tužna životna priča koja me u srce dirne'.
Jasmina je izgubila dva sina, prvog u toku agresije na našu domovinu, a drugog u vrijeme epidemije koronavirusa.
Moj prvi sin je poginuo '92, početkom rata kod Principovog mosta, brat istog dana na Trgu Austrije, a drugi sin se u 41. godini navukao na drogu. Devet godina sam to trpjela i, eto, preminuo je prije tri godine. Mali mi unuk kaže: 'Nano, babin mezar se ne vidi, pala slova s natpisa.' Ali, šta ću? I Bog zna od čega živim, ne mogu mu nišane postaviti. Ja sam sina na biro prijavljivala kao staratelj njegov, tri dana mi se nije javio, bio nedostupan. Išla sam u stanicu da prijavim njegov nestanak. Dolazi inspektor na vrata i ja sva sretna pitam: 'Jeste li ga našli?' On kaže: 'Jesmo, ali, nažalost, mrtvog.' Ja sam se odmah onesvijestila.
Nju život nije mazio. Oduvijek se borila, ali, nažalost, osim invalidnine, nema drugih primanja. Danas jedva sastavlja kraj s krajem.
Najgora mi je noć, plašim se. Dođu mi drugarice sa sedmog i drugog sprata, igramo 'Ne ljuti se, čovječe'. Kažem im nekad kroz šalu da imaju gdje spavati, da ostanu, da nisam sama. Meni je noć najgora. Samoća je gora od smrti.
Jasminkinu priču iz emisije 'Ispuni mi želju' donosimo u linku iznad teksta.
