Krajem februara i početkom marta u ovoj zemlji je broj oboljelih od koronavirusa izuzetno naglo porastao – od par desetina, preko nekoliko stotina, do nekoliko hiljada.
Na vrhuncu epidemije, 29. februara, zdravstveni radnici identifikovali su 909 novih slučajeva u samo jednom danu i ova zemlja sa 50 miliona stanovnika je naizgled bila na ivici haosa. Uprkos tome, manje od nedelju dana kasnije, broj novih slučajeva se prepolovio. Četiri dana nakon toga, broj se prepolovio još jednom – i još jednom narednog dana.
U nedelju, Južna Koreja prijavila je samo 64 slučaja, najmanji broj u skoro mjesec dana, čak i dok broj slučajeva u drugim zemljama nastavlja da raste na hiljade dnevno, potpuno urušavajući zdravstvene sisteme i ekonomiju tih država. Italija bilježi nekoliko hiljada slučajeva dnevno; Južna Koreja duže vrijeme nije imala više od osam u jednom danu.
Dok broj smrthin slučajeva širom svijeta prelazi 15.000, svjetski zvaničnici i stručnjaci okreću se Južnoj Koreji u potrazi za odgovorima. Ti odgovori, iako daleko od lakih, čine se prilično logičnim i priuštivim: brza reakcija, masovno testiranje i traženje kontakata i krucijalna podrška građana.
Ipak, ostale zemlje nisu pratile primjer Južne Koreje. Neke su počele da primenjuju njihove metode, ali tek pošto je epidemija toliko eksplodirala da znaju da neće moći da je zauzdaju uskoro.
